U potrazi za Anom Domenikom
Prošla su dva sata kako stojim ko beda
Čini mi se da kola kočnicama beton deru
I iskaču dva grmalja sa očima od leda
Ipak ne, to me samo misli sumorne žderu
Sklanjaju me od pitanja,skoro krika
Gde je nestala moja Ana Domenika?
Polazim i ja za njom niz nepoznate bulevare
Pariza koji me svojom hladnoćom razori
Da pronađem njene oči plave koje žare
I pitam ljude ali nema ko da mi odgovori
Kako da između toliko strmoglavih pločnika
Pronađem gde je otišla voljena Ana Domenika?
I posrćem i umirem prateći mirise parfema
A još pre dva sata sam je ljubio nemirno
I tresao se od ljubavi i mislio kako nema
Nikog lepšeg od nje pod svodom sigurno
I prezirao svet kao da je hrpa jadnika
Koje neće voleti nikad Ana Domenika.
A samo sam pošao zaobići tu vražju fontanu
Gde dečak iz vrča prosipa jeftino propalo vino
Da napravim predstavu za nepreboljenu Anu
Jer i kad postanem zaborav smeh će pamtiti jedino...
I ni nagoveštaj,ni šum da će biti nesreća velika,
Sasvim tiho,netragom, nestala je Ana Domenika.
Dolaze grdosije kako su im snažne ruke samo
Da me vode među rešetke i zidove od gume
Ko zna možda ću uspeti da pronađem tamo
Nekog ko će moj raspad duše da razume
I ko zna možda ću slušajući strahotne krike
Pronaći svoj put do izgubljene Ane Domenike...
*
Posmatram po nebu lete nedostižna jata ptica
Ništa mi ne znače, lepota je ko voće gnjilo,
Pamtim doktor Antihrist, s naočarima al' bez lica
Koji samouvereno tvrdi da Ane nije ni bilo
Ne verujem da je sve bilo moga uma slika
Krivim ga da zna gde je Ana Domenika,
Dižem ruke i mrak pada,ubod igle i smrt duše,
Jauk,krevet,lanci,znoj i buncanje u groznici,
Vizija i zidovi se ko kule od karata ruše,
I spoznaja dok su sve dalji nervni bolesnici,
Obuzima me grč radosti, ko prosvetljenje laika,
Jato ptica u koroni i u njoj blista Domenika.
Les Pervenches
Padu sklon i prolazan,
Okovan u materiju sveta
S božanskom mišlju u meni
Posmatram nemogućnost sudbine
Otelotvorenu u ženi
Kako me rastače u tuđa polja svesti.
Negde neki dečak sa sunčevim diskom
Izgubljeno luta rascepanog koraka
A tišina za njim, i naroda sila
U tragove gleda i odgoneta vradžbinu
Taj je dečak nikao iz zvezdanog oblaka
U zemaljski prah,ubogi i prosti.
Čovek je tek pojam puki,
Zbir utisaka i to posve tuđih,
U vatreno leglo ne leže lav,
A Apsolut večni u šipražju drema
Pretvoren u zaborav sav,
Da mu zveri ne pojedu senku.
Ko se zagleda u oči životu
Zateći će tamo pustoš i smrt
Jer se nečem drugom okrenuti treba
Ništavno se biće izgubilo u krugu
Sačinjenom od nadimajućeg neba
A samo je trebalo da podigne ruke.
Zaborav
Ne mogu da se setim jednog imena.
Sad praznina caruje u nečijem stanu
Dvadeset šesti sprat nekog visodera
Braon vrata sa hrpom pisama
Koja upozoravaju na neplaćene račune,
Zapisničari i oznojena lica zakona
Jer zaboga lift nedeljom ne radi,
A ja ne mogu da se setim jednog imena.
Kirjanov,Kirjanov ume sa imenima,
Ameli,Natalija,Alisija...
Decibeli njegovog histeričnog smeha
U kojem se gnezde ucrvljala crnila vetra
I koja najavljuju dolazak belih sablasti
Sa mirisom afričkih džungli i savana
Razvaljuju moje ušne školjke.
U cipelama i klompama tajna odzvanja!
Vetar tuče celog dana borovu granu
I priroda recituje Morzeovu azbuku,
Jevanđelje po Svetom Jovanu,
Poglavlje to i to,pasus taj i taj,
Mala anatemisana propoved
U živom groblju neprilagođenih duša
A ja ne mogu da se setim jednog imena.
Anžil,Nensi,Arlin,
Pijani glasovi razočaranih mladića
Jauču napamet naučena imena
Svojih tobož velikih i večnih ljubavi
I sve se neprikladno i besramno utapa
U sirenu nervoznog taksiste
Kojem je trudna žena
U zadnjem stadijumu raka.
Slomljeni komadi sunčeve svetlosti
Crtaju nove i nove puteve sudbine
Na mom vetrometnom dlanu
Dok dolaze čuvari ovog pakla
Da mi oduzmu komade slobode
I ja tonući u opaku Kirjanovštinu
Zadnjim naporima pokvarenog uma
Pitam dušebrižnike,
Kako joj beše ime,kako joj beše ime....
Miris slobode
Oblaci su mirisali na sneg.
Gde se skriti od sveta
Koji iz čistog nesporazuma
Razapinje sve svoje različitosti?
Rođeni u svetu okovanih trava
Pričamo sa naelektrisanim stablima
O ubajateloj žutoj kugli
Nekog zvezdanog sistema
Na periferiji kosmosa
Gde je nekad davno priroda
Izrodila sopstvenog dželata.
Mi smo znali tako dobro da se smejemo
U ovom gradu,u ovom gradu,
Sjedinjeni sa silnim spomenicima
I zagledani u nesazrelo čovečanstvo
Koje samo sebe sebi opravdava
Za sve svoje promašaje.
Mi smo znali pričati cvrkutom ptica
Kao da je to najprirodnija stvar na svetu.
I sad kao zatvorenici svojih tela,
Neraskidivo svezani sa materijom,
Učimo se da budemo kao ostali
Dok sanjamo da opet zagrlimo nebo.
Mi nismo pozvani da budemo
Heroji života,spasioci sveta
Koji srlja kao gadarinske svinje
Niz liticu u sopstvenu propast,
Ali obećavamo,kao što uvek obećavaju
Oni koji nekuda moraju ići,
Da ćemo se vratiti u liku
Nekog ko nas je oduvek razumeo.
Ispijanje lekova
U slavu života,vašeg i našeg,
Prve nastale ćelije u okeanu
Koja nije ni slutila da će iza sebe
Ostaviti neizbrisiv trag postojanja,
U ime svih neuništivih biljaka
Koje su znale da ošamare sve Zemljine zime
Tako da se taj šamar i danas oseća
I svih životinja koje su svojim odlaskom
Utabale put jedinim dvonožcima,
U čast postojanja i tog dvonožca
Koji je samog sebe proglasio gospodarem,
Jer je uzeo sudbine u svoje ruke
I ne znajući šta da radi sa njom
Okrivio Boga,
U ime svega toga,
Podignimo u vis čaše vredne divljenja
U kojima se nalaze razum i sloboda
Koje smo kulturno hteli odbiti
I ispijmo ih sa osmehom na licu,
Do poslednje kapi.
A potom ih zgužvajmo u šaci
Bacimo ih na pod i zgazimo nogom
Kao da su oni tek opušak cigare
Pred drugorazrednim vodom za streljanje
Čiji će posao završiti ljutiti general
Sa metkom u čelo.
Smrt dolazi po Kirjanova
Noćas se čuo krik samrtni
Ko bik kad u polju rukne
I doktor Ežen naš Sotona
S koracima ko u slona baš,
Došao je do vrata Kirjanova
U kapatkama znoja svog,
Na čelu mu već rog rastao
Oličenje njegovog zla.
Treptala su sa zida svetla
Dok su ga bez stida ikakvog
Iznosili tiho iz ludnice
Hodnikom se smrad širio
Dok su ga na otpad nosili
I sve što se čulo je, groza,
Ubila ga prejaka doza...
I Kirjanova...nema više.
Žanet naših života
Doktorice,doktorice,
Sestro,anđele sablasni,
Zar ne znate?
Vaše divne plave oči,
Vaša figura,pokret,hod,sklad,
Vaš nezemaljski glas
Jecaj u noći zbog slomljenih nerava
U ovom strašnom mestu
Zamišljeni osmeh u krugu porodice
Dok gledate jeftinu francusku komediju
Ili sitno malo veselje
Zbog dečijeg rođendana,
Vaš bes zbog nepravdi života
Koje niste mogli da izbegnete
Vaša jednostavnost,skromnost,uzdah,
Oprostite na ovom,ali,
Sve,sve podseća na NJu.
Doktorice,doktorice,
Sestro,anđele sablasni,
Zar ne znate? Nije ni važno.
Dajte mi iz vaših nežnih ruku,
Iz vaših nevino belih ruku
Tu ogromnu izmišljenu laž
Da mogu konačno naći svoj mir.
Doktor Ežen u poseti
Pred Vama stojim
I pljujem Vas u lice,
Vaše doktorske diplome
Kojima se razmećete pred gostima
Na velikim uglednim večerama
Koje treba da popune to strašno pitanje
A gde Vam je žena
I laž,
Večeras nije mogla doći,
Samo potvrđuje Vašu sujetu.
Kome ćete pokazati čovečnost?
Neuronima?Dendritima?Sinapsama?
Ženi koja se razvodi od Vas,
Koja odvodi decu nekom drugom
I koja Vas gađa u čelo prstenom?
Advokatima koji treba
Posle suđenja da Vam uruče dugove?
Ocu koji Vas je držao u ormanu
Kad ste odbili njegove ambicije
Tražeći pravo na ličnost
I gazeći porodičnu tradiciju?
Vašem uništenom životu?
U Vašoj masnoj ćelavoj glavi
Preko koje mažete preparate
Ne bi li se vratili u mladost
I ispravili sopstvene greške,
Jer ste sad svakako mudriji,iskusniji,
U toj i takvoj glavi,
Mi smo brojevi,dijagnoze,formule
Na kojima lečite Vaše frustracije.
I stalno nekud trčite,
Nekog vučete za rukave
Sa jezikom debelim od lizanja đonova
A nikud ne stižete.
Pred Vama stojim
I pljujem Vas ulice
A možda ne bi trebalo ni to,
Jer ni toliko ne zaslužujete,
Moj dragi jadni doktore Ežen.
Bog
Tišina!Bog govori!
Tvorče svega živog,vidljivog i nevidljivog
Vrište li u Tebi svi ponikli nemiri
Zbog jednog anđela koji nije umeo da te spozna
I koji je došao nas da uči
O pojmovnosti života
O smislu traganja
Veštini laganja?
Govore,govore,govore,
Ti si u nama i među nama i sa nama,
A jedan dečak se ceo prerovio
Da bi te našao i pitao:...
Jedan je čovek u svaki kamen ljudski zavirio
I svaku zvezdu prebrojao...I ništa.
Sad ovako kruto svezan materijom
Čujem te u krošnji borova
Kako šumiš istoriju sveta
Sa maglom u očima. I kažeš...
Skeptik
Čoveče,čoveče, o čoveče
Um se tvoj stisnuo u jad
I hod je tvoj sve više pad,
A sve manje i manje let
Kad si ljudskim očima
Zadnji put gledao svet?
U razum si upregao volju
I vladaš svetom bez premca
Misliš bićeš na tom postolju
Sa oreolom pobedničkog venca
Svemu si udario meru i žig
I malo ti je toga ostalo sveto
A po polju se valja još krik
U koji se utisnuo tvoj lik
Ko zatišje pred buru u varljivo leto.
I tek ponekad u tebi još biva
Čuđenja odakle niču gorostasi
I kakva se sila iza toga skriva
Odakle snaga u svakog diva
Da te od propasti tvoje spasi
I polako kao u kakvom romanu
Na tebi se podižu sve vlasi
Čoveče,čoveče o čoveče...
Porazi
Plavi anđeo.Beli hodnik.Crveni đavo.
Neko je svirao Vagnera na klaviru rđavo
I sunce se na prozoru s mrazom igralo
U varljivom martu,još malo,još malo,
Izdrži moja poludela glavo...
Doktor Ežen,ikona svakog našeg bola
Stajao je užasnut a u liku apostola
A kraj njega čovek u svom četvorotočkašu
Ispijao je čašu,ispijao je čašu
I svuda su jezdila isparenja alkohola.
Svi putevi naši u jednu tačku stanu,
Premda nam se čini da idemo bez plana
Oprostite,detektiv sam,poznajete Anu,
Oprostite,bolesnik sam,a ko je ta Ana
I tišina ledena među nama,među nama
Sa istinom skrivenom u pesmama.
Put ka Ani
Putujem,putujem,
predeli me prate
Dok vatrena lopta nad njima smrt peva
Jesi li živote pokazao karte
Ili u njima kriješ još kečeva?
Sve su tvoje zamke knjiga pročitana
Na prozoru odraz,posledica lika
Uveliko drema kao fatamorgana
Koju niko neće sagledati nikad
U ovom svetu što u obrisima
Gubi svoj smisao i postaje ništa
Osim njenog lika teško ičeg ima
Da ljudsko biće od živog mučilišta
Spasi,povede u budućnost veka
Gde je sećanje trun zagubljen u travi
Jednog polja gde me Ana još uvek čeka
Ista kao i pre, sa pogledom plavim,
Ista kao i pre sa pogledom plavim...
Susret sa Anom
Vetar je nosio mirise baruta
Napolju noć, ljubljanska i hladna
Palim cigaretu dok misao luta
Vuku se minuti ko godina gladna,
Posmatram cigle u prostoru sivom
Tišina vlada, a mladosti nema
I čekam Anu u kovčegu ovom živom
Gde se narod za novo stradanje sprema.
Ležem na krevet,gledam sijalicu,
Ispuštam nervozno kolutove dima
I osećam njene prste na mom licu
Iluzija bolna,a možda je tu stvarno ima...
U gradu glasovi neki dižu dreku,
Vojska po ulici bahato šparta
Tek u daljini granate nebo preseku
To smrt vodi svog ljubimca dželata
To se opet bogovi života igraju rata,
A Ane još nema.
Mesec nebo seče već na pola
Krmanoš svoj put već uveliko grabi
U meni nove simfonije bola
Igraju već po živcima slabim
I poigravaju se sa njenom pojavom
Eto škripe vrata i ulazi ona
Ali puna straha dok u oku plavom
Skuplja se u bol cela vasiona
Svedok groblja jednog miliona
I neki glas govori lagano
Prešlo je preko nje mnogo debila
Budite nežni prema njoj samo,
Ana nije više što je pre bila...
Istina ipak, o stvarnosti mučne,
Skupljena u ćošak dušu moju slama
Pokušavam kraj nje da čučnem
I da kažem fino,idemo Ana
A Ana vrišti i glavom bi htela
Da pretvori zid u crvenu fleku
I osećam po govoru mnogih tela
Smestićemo je u ustanovu neku...
Život sa Anom
Život je gad.
Padala je kiša,kiša neprestana
Iz oblaka,oluka,sa kišobrana
A danas smo ja i Ana izašli u šetnju.
I bivalo je tako sve gore i gore
Ličilo je da će padati do zore
I da će grad postati more
Bez jasnog kraja i početka.
A Ana je ćutala.
Držala me odsutno za mišicu
Ni traga osmeha na njenom licu
Kad smo ugledali pokislu pticu
Kako se stresa ispod baštenskog stola.
A u tom snažnom ritmu kiše
Koja po asfaltu baladu piše
Čule se reči,Ana nikad više
Neće biti ista kao pre.
Kraj nas je na motoru neka budala
Projurila i još jače gas dodala
I Ana je u strahu na moje grudi pala
I za trenutak sve je bilo kao nekada.
Na mom ramenu gubio se dah njen
I srca su se stapala u dan izgubljen
Kraj fontane gde sam postao sen
Koja bez uma uzalud traga za Anom.
I ništa više od toga.
Posle kad smo stigli do bolnice same
Izgubljena u vrtlozima drame
Snažno me uštinula za rame
I udarala dok je nisu odveli.
Tako sada pokazuje ljubav Ana,
Izgubljena u prokletstvu Balkana
Al' voleću je iznova,svakog Božjeg dana
Sve dok ne postanemo prah i pepeo....
Čini mi se da kola kočnicama beton deru
I iskaču dva grmalja sa očima od leda
Ipak ne, to me samo misli sumorne žderu
Sklanjaju me od pitanja,skoro krika
Gde je nestala moja Ana Domenika?
Polazim i ja za njom niz nepoznate bulevare
Pariza koji me svojom hladnoćom razori
Da pronađem njene oči plave koje žare
I pitam ljude ali nema ko da mi odgovori
Kako da između toliko strmoglavih pločnika
Pronađem gde je otišla voljena Ana Domenika?
I posrćem i umirem prateći mirise parfema
A još pre dva sata sam je ljubio nemirno
I tresao se od ljubavi i mislio kako nema
Nikog lepšeg od nje pod svodom sigurno
I prezirao svet kao da je hrpa jadnika
Koje neće voleti nikad Ana Domenika.
A samo sam pošao zaobići tu vražju fontanu
Gde dečak iz vrča prosipa jeftino propalo vino
Da napravim predstavu za nepreboljenu Anu
Jer i kad postanem zaborav smeh će pamtiti jedino...
I ni nagoveštaj,ni šum da će biti nesreća velika,
Sasvim tiho,netragom, nestala je Ana Domenika.
Dolaze grdosije kako su im snažne ruke samo
Da me vode među rešetke i zidove od gume
Ko zna možda ću uspeti da pronađem tamo
Nekog ko će moj raspad duše da razume
I ko zna možda ću slušajući strahotne krike
Pronaći svoj put do izgubljene Ane Domenike...
*
Posmatram po nebu lete nedostižna jata ptica
Ništa mi ne znače, lepota je ko voće gnjilo,
Pamtim doktor Antihrist, s naočarima al' bez lica
Koji samouvereno tvrdi da Ane nije ni bilo
Ne verujem da je sve bilo moga uma slika
Krivim ga da zna gde je Ana Domenika,
Dižem ruke i mrak pada,ubod igle i smrt duše,
Jauk,krevet,lanci,znoj i buncanje u groznici,
Vizija i zidovi se ko kule od karata ruše,
I spoznaja dok su sve dalji nervni bolesnici,
Obuzima me grč radosti, ko prosvetljenje laika,
Jato ptica u koroni i u njoj blista Domenika.
Les Pervenches
Padu sklon i prolazan,
Okovan u materiju sveta
S božanskom mišlju u meni
Posmatram nemogućnost sudbine
Otelotvorenu u ženi
Kako me rastače u tuđa polja svesti.
Negde neki dečak sa sunčevim diskom
Izgubljeno luta rascepanog koraka
A tišina za njim, i naroda sila
U tragove gleda i odgoneta vradžbinu
Taj je dečak nikao iz zvezdanog oblaka
U zemaljski prah,ubogi i prosti.
Čovek je tek pojam puki,
Zbir utisaka i to posve tuđih,
U vatreno leglo ne leže lav,
A Apsolut večni u šipražju drema
Pretvoren u zaborav sav,
Da mu zveri ne pojedu senku.
Ko se zagleda u oči životu
Zateći će tamo pustoš i smrt
Jer se nečem drugom okrenuti treba
Ništavno se biće izgubilo u krugu
Sačinjenom od nadimajućeg neba
A samo je trebalo da podigne ruke.
Zaborav
Ne mogu da se setim jednog imena.
Sad praznina caruje u nečijem stanu
Dvadeset šesti sprat nekog visodera
Braon vrata sa hrpom pisama
Koja upozoravaju na neplaćene račune,
Zapisničari i oznojena lica zakona
Jer zaboga lift nedeljom ne radi,
A ja ne mogu da se setim jednog imena.
Kirjanov,Kirjanov ume sa imenima,
Ameli,Natalija,Alisija...
Decibeli njegovog histeričnog smeha
U kojem se gnezde ucrvljala crnila vetra
I koja najavljuju dolazak belih sablasti
Sa mirisom afričkih džungli i savana
Razvaljuju moje ušne školjke.
U cipelama i klompama tajna odzvanja!
Vetar tuče celog dana borovu granu
I priroda recituje Morzeovu azbuku,
Jevanđelje po Svetom Jovanu,
Poglavlje to i to,pasus taj i taj,
Mala anatemisana propoved
U živom groblju neprilagođenih duša
A ja ne mogu da se setim jednog imena.
Anžil,Nensi,Arlin,
Pijani glasovi razočaranih mladića
Jauču napamet naučena imena
Svojih tobož velikih i večnih ljubavi
I sve se neprikladno i besramno utapa
U sirenu nervoznog taksiste
Kojem je trudna žena
U zadnjem stadijumu raka.
Slomljeni komadi sunčeve svetlosti
Crtaju nove i nove puteve sudbine
Na mom vetrometnom dlanu
Dok dolaze čuvari ovog pakla
Da mi oduzmu komade slobode
I ja tonući u opaku Kirjanovštinu
Zadnjim naporima pokvarenog uma
Pitam dušebrižnike,
Kako joj beše ime,kako joj beše ime....
Miris slobode
Oblaci su mirisali na sneg.
Gde se skriti od sveta
Koji iz čistog nesporazuma
Razapinje sve svoje različitosti?
Rođeni u svetu okovanih trava
Pričamo sa naelektrisanim stablima
O ubajateloj žutoj kugli
Nekog zvezdanog sistema
Na periferiji kosmosa
Gde je nekad davno priroda
Izrodila sopstvenog dželata.
Mi smo znali tako dobro da se smejemo
U ovom gradu,u ovom gradu,
Sjedinjeni sa silnim spomenicima
I zagledani u nesazrelo čovečanstvo
Koje samo sebe sebi opravdava
Za sve svoje promašaje.
Mi smo znali pričati cvrkutom ptica
Kao da je to najprirodnija stvar na svetu.
I sad kao zatvorenici svojih tela,
Neraskidivo svezani sa materijom,
Učimo se da budemo kao ostali
Dok sanjamo da opet zagrlimo nebo.
Mi nismo pozvani da budemo
Heroji života,spasioci sveta
Koji srlja kao gadarinske svinje
Niz liticu u sopstvenu propast,
Ali obećavamo,kao što uvek obećavaju
Oni koji nekuda moraju ići,
Da ćemo se vratiti u liku
Nekog ko nas je oduvek razumeo.
Ispijanje lekova
U slavu života,vašeg i našeg,
Prve nastale ćelije u okeanu
Koja nije ni slutila da će iza sebe
Ostaviti neizbrisiv trag postojanja,
U ime svih neuništivih biljaka
Koje su znale da ošamare sve Zemljine zime
Tako da se taj šamar i danas oseća
I svih životinja koje su svojim odlaskom
Utabale put jedinim dvonožcima,
U čast postojanja i tog dvonožca
Koji je samog sebe proglasio gospodarem,
Jer je uzeo sudbine u svoje ruke
I ne znajući šta da radi sa njom
Okrivio Boga,
U ime svega toga,
Podignimo u vis čaše vredne divljenja
U kojima se nalaze razum i sloboda
Koje smo kulturno hteli odbiti
I ispijmo ih sa osmehom na licu,
Do poslednje kapi.
A potom ih zgužvajmo u šaci
Bacimo ih na pod i zgazimo nogom
Kao da su oni tek opušak cigare
Pred drugorazrednim vodom za streljanje
Čiji će posao završiti ljutiti general
Sa metkom u čelo.
Smrt dolazi po Kirjanova
Noćas se čuo krik samrtni
Ko bik kad u polju rukne
I doktor Ežen naš Sotona
S koracima ko u slona baš,
Došao je do vrata Kirjanova
U kapatkama znoja svog,
Na čelu mu već rog rastao
Oličenje njegovog zla.
Treptala su sa zida svetla
Dok su ga bez stida ikakvog
Iznosili tiho iz ludnice
Hodnikom se smrad širio
Dok su ga na otpad nosili
I sve što se čulo je, groza,
Ubila ga prejaka doza...
I Kirjanova...nema više.
Žanet naših života
Doktorice,doktorice,
Sestro,anđele sablasni,
Zar ne znate?
Vaše divne plave oči,
Vaša figura,pokret,hod,sklad,
Vaš nezemaljski glas
Jecaj u noći zbog slomljenih nerava
U ovom strašnom mestu
Zamišljeni osmeh u krugu porodice
Dok gledate jeftinu francusku komediju
Ili sitno malo veselje
Zbog dečijeg rođendana,
Vaš bes zbog nepravdi života
Koje niste mogli da izbegnete
Vaša jednostavnost,skromnost,uzdah,
Oprostite na ovom,ali,
Sve,sve podseća na NJu.
Doktorice,doktorice,
Sestro,anđele sablasni,
Zar ne znate? Nije ni važno.
Dajte mi iz vaših nežnih ruku,
Iz vaših nevino belih ruku
Tu ogromnu izmišljenu laž
Da mogu konačno naći svoj mir.
Doktor Ežen u poseti
Pred Vama stojim
I pljujem Vas u lice,
Vaše doktorske diplome
Kojima se razmećete pred gostima
Na velikim uglednim večerama
Koje treba da popune to strašno pitanje
A gde Vam je žena
I laž,
Večeras nije mogla doći,
Samo potvrđuje Vašu sujetu.
Kome ćete pokazati čovečnost?
Neuronima?Dendritima?Sinapsama?
Ženi koja se razvodi od Vas,
Koja odvodi decu nekom drugom
I koja Vas gađa u čelo prstenom?
Advokatima koji treba
Posle suđenja da Vam uruče dugove?
Ocu koji Vas je držao u ormanu
Kad ste odbili njegove ambicije
Tražeći pravo na ličnost
I gazeći porodičnu tradiciju?
Vašem uništenom životu?
U Vašoj masnoj ćelavoj glavi
Preko koje mažete preparate
Ne bi li se vratili u mladost
I ispravili sopstvene greške,
Jer ste sad svakako mudriji,iskusniji,
U toj i takvoj glavi,
Mi smo brojevi,dijagnoze,formule
Na kojima lečite Vaše frustracije.
I stalno nekud trčite,
Nekog vučete za rukave
Sa jezikom debelim od lizanja đonova
A nikud ne stižete.
Pred Vama stojim
I pljujem Vas ulice
A možda ne bi trebalo ni to,
Jer ni toliko ne zaslužujete,
Moj dragi jadni doktore Ežen.
Bog
Tišina!Bog govori!
Tvorče svega živog,vidljivog i nevidljivog
Vrište li u Tebi svi ponikli nemiri
Zbog jednog anđela koji nije umeo da te spozna
I koji je došao nas da uči
O pojmovnosti života
O smislu traganja
Veštini laganja?
Govore,govore,govore,
Ti si u nama i među nama i sa nama,
A jedan dečak se ceo prerovio
Da bi te našao i pitao:...
Jedan je čovek u svaki kamen ljudski zavirio
I svaku zvezdu prebrojao...I ništa.
Sad ovako kruto svezan materijom
Čujem te u krošnji borova
Kako šumiš istoriju sveta
Sa maglom u očima. I kažeš...
Skeptik
Čoveče,čoveče, o čoveče
Um se tvoj stisnuo u jad
I hod je tvoj sve više pad,
A sve manje i manje let
Kad si ljudskim očima
Zadnji put gledao svet?
U razum si upregao volju
I vladaš svetom bez premca
Misliš bićeš na tom postolju
Sa oreolom pobedničkog venca
Svemu si udario meru i žig
I malo ti je toga ostalo sveto
A po polju se valja još krik
U koji se utisnuo tvoj lik
Ko zatišje pred buru u varljivo leto.
I tek ponekad u tebi još biva
Čuđenja odakle niču gorostasi
I kakva se sila iza toga skriva
Odakle snaga u svakog diva
Da te od propasti tvoje spasi
I polako kao u kakvom romanu
Na tebi se podižu sve vlasi
Čoveče,čoveče o čoveče...
Porazi
Plavi anđeo.Beli hodnik.Crveni đavo.
Neko je svirao Vagnera na klaviru rđavo
I sunce se na prozoru s mrazom igralo
U varljivom martu,još malo,još malo,
Izdrži moja poludela glavo...
Doktor Ežen,ikona svakog našeg bola
Stajao je užasnut a u liku apostola
A kraj njega čovek u svom četvorotočkašu
Ispijao je čašu,ispijao je čašu
I svuda su jezdila isparenja alkohola.
Svi putevi naši u jednu tačku stanu,
Premda nam se čini da idemo bez plana
Oprostite,detektiv sam,poznajete Anu,
Oprostite,bolesnik sam,a ko je ta Ana
I tišina ledena među nama,među nama
Sa istinom skrivenom u pesmama.
Put ka Ani
Putujem,putujem,
predeli me prate
Dok vatrena lopta nad njima smrt peva
Jesi li živote pokazao karte
Ili u njima kriješ još kečeva?
Sve su tvoje zamke knjiga pročitana
Na prozoru odraz,posledica lika
Uveliko drema kao fatamorgana
Koju niko neće sagledati nikad
U ovom svetu što u obrisima
Gubi svoj smisao i postaje ništa
Osim njenog lika teško ičeg ima
Da ljudsko biće od živog mučilišta
Spasi,povede u budućnost veka
Gde je sećanje trun zagubljen u travi
Jednog polja gde me Ana još uvek čeka
Ista kao i pre, sa pogledom plavim,
Ista kao i pre sa pogledom plavim...
Susret sa Anom
Vetar je nosio mirise baruta
Napolju noć, ljubljanska i hladna
Palim cigaretu dok misao luta
Vuku se minuti ko godina gladna,
Posmatram cigle u prostoru sivom
Tišina vlada, a mladosti nema
I čekam Anu u kovčegu ovom živom
Gde se narod za novo stradanje sprema.
Ležem na krevet,gledam sijalicu,
Ispuštam nervozno kolutove dima
I osećam njene prste na mom licu
Iluzija bolna,a možda je tu stvarno ima...
U gradu glasovi neki dižu dreku,
Vojska po ulici bahato šparta
Tek u daljini granate nebo preseku
To smrt vodi svog ljubimca dželata
To se opet bogovi života igraju rata,
A Ane još nema.
Mesec nebo seče već na pola
Krmanoš svoj put već uveliko grabi
U meni nove simfonije bola
Igraju već po živcima slabim
I poigravaju se sa njenom pojavom
Eto škripe vrata i ulazi ona
Ali puna straha dok u oku plavom
Skuplja se u bol cela vasiona
Svedok groblja jednog miliona
I neki glas govori lagano
Prešlo je preko nje mnogo debila
Budite nežni prema njoj samo,
Ana nije više što je pre bila...
Istina ipak, o stvarnosti mučne,
Skupljena u ćošak dušu moju slama
Pokušavam kraj nje da čučnem
I da kažem fino,idemo Ana
A Ana vrišti i glavom bi htela
Da pretvori zid u crvenu fleku
I osećam po govoru mnogih tela
Smestićemo je u ustanovu neku...
Život sa Anom
Život je gad.
Padala je kiša,kiša neprestana
Iz oblaka,oluka,sa kišobrana
A danas smo ja i Ana izašli u šetnju.
I bivalo je tako sve gore i gore
Ličilo je da će padati do zore
I da će grad postati more
Bez jasnog kraja i početka.
A Ana je ćutala.
Držala me odsutno za mišicu
Ni traga osmeha na njenom licu
Kad smo ugledali pokislu pticu
Kako se stresa ispod baštenskog stola.
A u tom snažnom ritmu kiše
Koja po asfaltu baladu piše
Čule se reči,Ana nikad više
Neće biti ista kao pre.
Kraj nas je na motoru neka budala
Projurila i još jače gas dodala
I Ana je u strahu na moje grudi pala
I za trenutak sve je bilo kao nekada.
Na mom ramenu gubio se dah njen
I srca su se stapala u dan izgubljen
Kraj fontane gde sam postao sen
Koja bez uma uzalud traga za Anom.
I ništa više od toga.
Posle kad smo stigli do bolnice same
Izgubljena u vrtlozima drame
Snažno me uštinula za rame
I udarala dok je nisu odveli.
Tako sada pokazuje ljubav Ana,
Izgubljena u prokletstvu Balkana
Al' voleću je iznova,svakog Božjeg dana
Sve dok ne postanemo prah i pepeo....
